Hipofiza u egzilu

Da li nestanak straha za goli život poništava težinu života? Bilo bi logično. Ali, težina života ostaje i kad ne padaju granate, kaže junakinja autobiografskog romana Sofije Kordić. Hipofiza u egzilu priča je o ženi koja, etnički ali i politički nepodobna, napušta ono što je u tom trenutku još uvek Jugoslavija i odlazi prvo na studije u idilične zemlje severne Evrope, a potom i u realniju ali svejedno bogatiju i sigurniju Češku. Ono što je na prvi pogled privilegovana pozicija ispostavlja se kao iskušenje: osim što brine za porodicu, prijatelje, partnera koji su ostali, Mia se suočava i sa predrasudama koje često neosetljivi stranci imaju prema ljudima s Balkana. Ona je takođe prinuđena da se suoči s onim što je od tih predrasuda „istinito“, sa svojim sopstvenim karakterom vatrene i pravdoljubive mlade žene koja u inostranstvu ne može da očajnički i ponekad nepromišljeno ne brani ono što kod kuće nužno napada. Mijina perspektiva novinarke koja zbog svog posla sreće mnoge značajne ličnosti naše savremene istorije obogaćena je pismima koje joj šalju prijateljice, rasute po zemljama sada već bivše Jugo-slavije, ali i Londona, Tel Aviva, kao i češkim i severnoevropskim kulturno-političkim kontekstom.

Puna insajderskih detalja, Hipofiza u egzilu čita se brzo i s uzbuđenjem, kao hronika poslednje decenije 20. i prvih godina 21. veka, ali, više nego (anti)ratni roman, to je u stvari roman o ljubavi, potrazi za srećom, i istrajnosti da se uradi prava stvar i održe veze koje nas spajaju i onda kada se čini da je sve otišlo dođavola. Objavljena 2018. u Srbiji i Češkoj, a sada, u uređenoj verziji, dostupna i hrvatskoj publici, Hipofiza u egzilu Sofije Kordić potresna je i aktuelna knjiga – za one koji su u njoj opisane događaje pratili uživo, ali, možda i više, za one koji su o njima čuli tek ono što se danas govori na televiziji.